Др Владан Ђорђевић

Човек, који се пре 127 година осмелио да у Србији и Београду уведе многе иновације и постане зачетник комуналне хигијене звао се доктор Владан Ђорђевић. Његова личност и биографија, осим заслуга и признања које је за живота стекао, веома су занимљиви. О свему шта се догађало са овим одлучним човеком има много поука за данашња и будућа поколења.

Доктор Владан Ђорђевић је сигурно једна од најзначајнијих и најинтересантнијих
личности старог Београда.

Због свог бурног темперамента каријера му је била пуна успона и падова. Чврстог карактера и бескомпромисан често је био на мети моћника ондашње Србије. Рођен је 21. новембра 1844. године. Када је напунио седам година, умрла му је мати, а отац је одлучио да напусти Београд. Прешао је у Сарајево и тамо отворио прву европску апотеку, а сина уписао у српску школу.

Током школовања на лицеју сви предмети су му ишли лако, али је највише волео да буде уз Јосифа Панчића, јер је био заинтересован за природне науке. Као ђак лицеја објавио је роман Кочина крајина и избио у први ред омладинаца тог времена. Послат је у Беч на студије медицине о државном трошку. Истицао се и тамо у учењу, али и у напредним идејама и опозиционом раду, што му је донело губитак стипендије. Стипендију му је лично вратио кнез Михаило Обреновић, коме се током боравка у Бечу необично свидео. Одрешити младић се није либио да му, додуше у елегантној форми, саопшти своје идеје. По завршетку студија пријаво се као хирург добровољац у француско-пруском рату и постао шеф једне војне болнице у Франкфурту.

ДР ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ

По завршетку рата и своје лекарске мисије вратио се у Београд где је убрзо стекао углед као лекар и јавни радник. Добио је чин мајора и био постављен за шефа војног санитета. Оженио се својом бечком љубави госпођицом Паулином, која му је изродила петнаесторо деце. Његови приходи били су огромни и то је стварало завист код многих. Краљ Милан га је поставио за дворског лекара. Доктор Владан младом краљу је врло отворено указао на недостатке у његовом образовању: “Ви нисте довољно образовани за свој позив. Требало би да учите ако желите да вам се свет не смеје.” Милан је прихватио сугестију и доктор Владан је почео да му предаје антропологију, националну економију, психологију и социологију. У међувремену, доктор Владан је писао уџбенике, основао Српско лекарско друштво, “Архив” – познати часопис тог друштва, Српски црвени крст и чувени књижевни часопис “Отаџбина”.

Доктор Владан је био организатор и реорганизатор, управо рефрматор. Необично много је радио, писао, говорио. критиковао. На њега су били љубоморни не само министри него и краљица Наталија, која је исцепала указ којим је био унапређен за пуковника. Није га трпео ни митрополит Михаило, с којим се јавно прегањао, а политичаре је толико нервирао да га скоро нико није хтео у своје друштво. Да би му се осветили довели су га на место председника општине. Он је ту разјурио бирократе и протекционаше, ударио основе београдској канализацији и водоводу, основао Ново гробље, уредио кеј уз Саву и увео осветљење фењерима, што је захтевало нове издатке и нови прирез, па је изазвао нове повике на несносног човека који војном дисциплином уређује цивилне ствари. Најзад је био смењен, али се слободно може рећи да савремена београдска комунална хигијена у Београду почиње од њега.

Затим бива постављен за министра просвете, али му нису дозволили да реформише просвету. Да би га се отарасили пребацили су га у дипломатију и послали у елегантно изгнанство постављен је за посланика у Атини. Био је врло активан у разним областима. Био је не само лекар, него и политичар, научник, историчар, романсијер, публицист. Академија наука га је изабрала за свог члана, а са штампом је стално био у рату. Неомиљен, пензионисан је 1894. године. Отишао је да живи у Паризу, али су га убрзо замолили да буде посланик Србије у Цариграду. Користећи се створеним утицајем на сулатана успео је из Призрена да протера грчког владику Амвросија и доведе Србина Дионисија. Потом је успео да Бугарима отме скопску митрополију.

Краљ Александар Обреновић позвао је октобра 1898. доктора Владана у Београд и поставио га за председника владе. Тада у Србији наступа оно доба које се у политичкој историји назива “владановштина”. Слобода штампе, збора и договора су угушивани, а од грађана је тражен само рад, ред и законитост. Дешавало се да човек пре подне шета Калемегданом, или да поподне игра билијар па да због тога буде кажњен са десет дана затвора због беспосличења, или да буде протеран из Београда у родно место. Народ је негодовао, а кад је др Владан смењен с положаја било је толико радости да се пуцало из пушака и прангија. Испред зграде општине су се пекли волови и играло коло читава три дана..

Након тога доктор Владан је живео у Бечу уз краља Милана, све до његове смрти. Одмах затим ради на обарању последњег Обреновића и након мајског преврата враћа се у Србију. Објављује своје мемоаре у којима је извређао многе политичаре, па је био осуђен на шест месеци затвора због одавања државних тајни.

Кад су Аустријанци 1915. године ушли у Србију, један њихов полицијски официр, по злу чувени Витман, обратио се доктору Владану, који је био дотеран у логор, питањем: “Ко си ти?“ Владан му је у духу свог познатог манира одговорио: “Ја сам доктор Владан, бивши председник српске владе, члан српске владе, члан Српске академије наука, командер разних па и аустријских ордена, српски пуковник и краљевски пруски санитетски поручник у резерви, а ко си ти битанго?!” Овај догађај се убзо прочуо свуда по Србији, па и Европи, а доктора Владана су Аустријанци интернирали негде у близини Беча.

После 1918. године живео је час у Београду, час у Дубровнику, где му је био сахрањен син Милан, који је први ушао у ослобођени Дубровник на челу српских трупа. С времена на време држао је предавања на Народном универзитету, отварао балове, удварао се дамама као младић , посећивао позориште, правио посете и својим ведрим хумором стицао опште симпатије, тако да се млађи свет питао: “Зар је то оно политчко страшило који су толико мрзели наши очеви?”

Београд се брже развија се тек након Првог светског рата. Број становника 1921. године износи 130.000 (заједно са Земуном). Територија града се шири изградњом нових насеља и продужењем постојећих и формирањем нових улица. Аутобуски и камионски саобраћај у Београду почиње тек крајем 1927. године. “Градска чистоћа” је негде пред светски рат располагала возним парком који је био на задовољавајућем нивоу.

“У јутарњим часовима, док су чиновници хитали у канцеларије, официри у касарне, а вредне домаћице на пијацу, испред дућана и занатских радионица шегрти су поливали тротоар и део коловоза и чистили брезовим метлама. Чистило се не само ујутро већ, ако је било потребно, и у подне, када се радња затвори. Испред стамбених зграда – радили су то хаузмајстори или сами власници кућа, ако су у питању биле мање породичне зграде. Чистили су сви, јер се сматрало да је срамота ако се испред нечије куће нађе ђубре. Жандарми су врло ревносно записивали ако пред нечијом кућом или дућаном није било почишћено, а казне за ову немарност нису биле мале. У чистоћи градских улица велику улогу је играла општинска брезова метла.

Од пролећа па све до касне јесени улице су редовно поливане да би се покупила прашина. У почетку се то радило обичним запрежним колима са огромним металним буретом на чијем је задњем делу била решетка кроз коју је прскала вода а касније су их заменила модерна моторна кола. Пошто су тротоари били почишћени а радње отворене, улице су почињале свој свакодневни живот” ( “Београд у сећањима од 1929. до 1941. године” – Нада Дорошки).

На улици су виђани и Цигани (“Госпа, да чупаме траве?”). Калдрма је била турска, саобраћаја мало и између камења је брзо ницала трава. Становници кућа су били дужни да је плеве, а Циганке су то ножевима обављале за мале паре или за старо.

Comments are closed