Преговори још трају. Можда ће се свршити тамо док настане зима, те их Бог ослободи прашине. За време тих преговора пала је један пут добра киша, која је од оне прашине, у коју пешаци пропадају до чланака, направила блато. Ја сам наредио да довољан број надничара загрне то блато од ‘Лондона’ до краја вароши. То је за два дана извршено, коштало је 36 динара, али је помогло само за два, три дана. Људи који добро памте причаху ми да је за владе поч. Књаза Михаила поливан сваки дан цео тај друм до Топчидера помоћу артиљеријске запреге. Ја, разуме се, нисам могао чинити никакав корак у том правцу, јер знам да сада артиљеријске запреге па чак и возарски ескадрон имају преча посла. Елем, кад сумирамо сва напрезања за чишћење и поливање београдских улица, излази да о редовном и правилном вршењу тога посла дотле не може бити речи док у свакој улици не буде довољан број хидраната, на које ваља само нашрафити црева од каучука, па да се цела улица за час не само полије, већ ако треба и опере. То ће рећи: да поред толиких разлога, које смо до сада видели за нове водоводе, они су нам безусловно нужни и за само одржавање чистоте у вароши, која је опет један од главних услова за чување здравља.”
Читајући извештај доктора Владана Ђорђевића и сагледавајући садашње стање у јавном комуналном систему, чини се да слободно можемо закључити како је дошло до техничког напретка, али да се схватање и еколошка свест грађана и нису знатно променили од давних времена.