На место генералног директора Градске чистоће Радмила Трифуновић дошла је 1987. године и остала пуних седам година, упркос предвиђањима многих да ће се на том месту задржати највише шест месеци.
“Причали су да ће ме ухватити страх, да ћу радити на послу који није за жену”, присећа се данас уз осмех госпођа Трифуновић. “Игром случаја, постала сам прва жена директор једног јавног комуналног предузећа на простору целе бивше СФРЈ. Међутим, мени је посао у Градској чистоћи до те мере био занимљив и тако ми је ушао под кожу да ми је представљао прави изазов да му се посветим и истрајем у њему. Када се нешто уради у том послу, то се види као и када се не уради. Сви остали послови су “папирнати” и нисте никад сигурни колики је ваш удео у њима. Наравно, све што смо радили није био део само моје заслуге већ, пре свега, заслуге преко 2.500 радника Чистоће.
Када сада дођем на капију “Градске чистоће”, прво чега се сетим јесте мој први сусрет са предузећем. Тада су изнад капије, на великом натпису, недостајала слова. Писало је Г чис оћа. Није постојао ни натпис, ни сређена пријавница, ни рампа, а и сама управна зграда била је руинирана&хеллип;
Прве две године по доласку радмиле Трифуновић у предузеће поклопиле су се са годинама значајног развоја Градске чистоће и великог улагања Скупштине града. Потом су наишле тешке године, које су биле праћене крупним променама у друштвеном систему. Госпођа Трифуновић се сјајно сналазила и храбро хватала у коштац са тим променама, настојећи да се оне што мање одразе на зараде радника и ефикасност рада свих служби у предузећу.
У раду директорке Радмиле Трифуновић за тих седам година било је много занимљивих детаља али ниједан ружан. И данас се сећа како је волела да шета улицама, само да би видела да ли су добро очишћене и како изгледају.
“Дешавало ми се да угледам нашег радника како стоји и поздравим га, а он ми одговори: ‘Ево, баш сам хтео да видим да ли ћеш да ме препознаш!’ При том, наравно, имао је униформу, метлу, канту. Кад год бих срела неког радника, било у кругу предузећа, било у граду, ако би пушио, стављао би брзо руку иза леђа. Никада ниједну ружну реч нисам од њих чула. Било је и жестоких критика, разговора, тешких тренутака, расправа и о раду и о нераду, условима под којима се радило, а они су били изузетно тешки. Понекад ми је жао што грађани тако мало знају коликим и каквим све напорима и пробелемима су ти људи изложени. Они су практично свих 365 дана на улици, дању и ноћу, изложени ветру, киши зими. Зато и данас мислим да се мора много више радити на упознавању јавности са начином рада једне овакве установе&хеллип;”
Било је пуно лепих тренутака и дружења са запосленима. Прва дама у директорској фотељи и данас радо евоцира успомене које је понела из овог великог комуналног предузећа. Сећа се и шта јој се десило док је једног дана чекала аутобус.
“Наишла је наша цистерна. Возач је стао и упитао ме да ли идем у предузеће. На мој потврдан одговор, понудио је да ме повезе. Срећа, те сам имала широку сукњу, па сам успела некако да се попнем у цистерну. Захваљујући том изненадном позиву за вожњу цистерном, схватила сам под колико тешким условима раде наши возачи. Унутар цистерни, у возилу, била је толико несносна бука. За мене је било просто застрашујуће да неко седам сати проведе за воланом, изложен тако разорној буци. Али, док год не седнете у возачеву кабину, нисте свесни под каквим условима људи раде.
Радмила Трифуновић је остала људима у лепом сећању, а и Чистоћа је остала у њеном сећању као лепши део радне каријере. Доживљавала је ово комунално предузеће као своју кућу и доследно настојала да у њему све уради “најбоље што је знала и умела”. Радници су то и те како осећали и умели да цене. Потврдили су то своје уверење бирајући је у два мандата за директора.
“Отишла сам добровољно јер ме је мало уморило време инфлације и, уопште, период тешког преживљавања и несташице новца. То се претворило у трчање да се обезбеде плате и аконтације. Рад и одржавање хигијене града више није била суштина. Бринули смо о пуком опстанку. То ми се учинило доста заморним, и у крајњем случају, већ је било време да одем”.
Радмила Трифуновић воли и данас тај посао и мисли да је то један од послова којим људи треба да се баве са љубављу. Чврсто верује да представа о Градској чистоћи, коју добрим делом јавност има кроз слику радника са брезовом метлом, мора најзад да изађе из свести грађана.
“Мора се уложити много већи напор да и граћани сносе одговорност за хигијену свог града. Нажалост, нисмо успели да уведемо комуналну полицију, без чијег рада једна овако урбана средина не може да функционише. Грађанин мора да се понаша по правилима урбане средине.”
Према њеном мишљењу Градска чистоћа је, уз Водовод и канализацију, ГСП и Градске топлане, најважнија жила куцавица овог града. Док функционишу, нико то не примећује и једноставно сматра да је тако нормално. Кад једном дође до најмањег застоја, какав је у њено време био тродневни штрајк радника, може се видети на шта личи Београд када на његовим улицама остане 1.500 тона смећа!
“Данас се у предузећу осећа велика промена”, примећује Радмила Трифуновић. “Ја са уживањем шетам често улицама, станем да погледам ове модерне чистилице које тако лепо раде. И дан-данас чујем када ми испод прозора зазуји цистерна. Мислим да Чистоћа добро функционише и да садашњи директор Драган Игњатовић има велику подршку радника. И да је пуно тога доброг урадио. Набављена је опрема, круг предузећа је сређен. Без обзира да ли вас градска влада подржава или не, уколико директор није тај који зна да покрене овако сложен и велики организам каква је Градска чистоћа, не може се очекивати успех у раду. Када неко од јавних комуналних предузећа тако нагло подигне ниво опремљености и оперативности, онда је то само резултат онога ко га води”, закључује прва, и до сада једина, дама у врућој директорској фотељи Градске чистоће.
Данас најуспешнији комунални колектив у Београду имао је велику срећу да један врстан директор, каква је била Радмила Трифуновић, постави здраве темеље напретка, а садашњи директор Драган Игњатовић на тим темељима изгради стабилно и чврсто здање за све који у њему данас раде и живе.