Првих дана новембра исте године, управи “Чистоће” обратили су се власници камиона Михајло Јеж и Богдан Хајдуковић из Београда, изразивши жељу да добровољно, уз накнаду горива, износе смеће из града за рачун Градске чистоће. Њихов предлог је прихваћен с обзиром на то да је возни парк “Чистоће” био онеспособљен, па је ова помоћ, за почетак, била врло била значајна.
Током пословања инвестициони капитал се постепено увећавао пријемом аутомобила од Ванредне управе за снабдевање, запрежних кола и аутомобила од трофејне базе, а Министарство пољопривреде је допринело извесним бројем мула-мазги. Радници су од разних старих делова и отпадака успели да поправе и оспособе за рад већи број аутобуса, аутомобила и запрежних кола, тако да је 31. децембра 1945. године вредност целокупног инвентара износила 30.178.838,36 динара. Од тога је у сопственим радионицама обновљено возила и осталог у вредности од 4.488.300 динара, а у периоду од 1. августа 1945. године до 31. децембра те године је из поменутих извора набављено разна опрема и инвентар у вредности од 25.690.538 динара.
У периоду од 1. новембра 1944. године до 1. августа 1945. године “Градска чистоћа” је углавном износила смеће из домаћинстава, чистила и поливала улице и тргове, чистила фекалије из септичких јама и уличне сливнике. Од 1. августа 1945. године, решењем ИНО Београда од 14. јула 1945. године, проширила је своју делатност под називом “Дирекција возила”, која је вршила и превоз робе, материјала и превоз путника.
Добијајући нову и проширену делатност “Дирекција возила” је извршила унутрашњу реорганизацију и донела Правилник о организацији и пословању. Према том правилнику унутрашња служба подељена је на техничку и административно-комерцијалну. “Дирекција возила” имала је три аутомеханичарске радионице, затим браварску, лимарску, ковачку, поткивачку, зидарску, сарачку, кројачку, столарску, коларску, фарбарску, тапацирерску, четкарску и метларску радионицу. У свим радионицама било је запослено укупно око 243 радника, од чега: пословођа шест, предрадника 77, квалификованих радника 81, полуквалификованих пет, неквалификованих 14 и ученика 39. Привремено је радио и 21 заробљеник. На одржавању чистоће у граду, током 1945. године, дневно је просечно радило око 48 радника-метлача и поливача улица, а на изношењу смећа око 18 радника.
У то време “Дирекција возила” је располагала са око стотину запрежних кола и више од 120 коња, са којима је радило око 80 кочијаша и коњушара. Камиони су радили у две смене, а на њима је било запослено око 120 возача. У току 1945. године било је укупно 1.174 запослениа од чега је 1.083 било такозвано продуктивно особље, а поред тога било је још 60 службеника, шест магационера, један ветеринар, 16 чувара круга и депонија, осам помоћника особља. Надзор над радом ове службе и бригу за обезбеђење средстава и осталих потрепштина, вршило је Одељење за комуналне послове града Београда.
“Градска чистоћа” је током четрнаест месеци 1944. и 1945. године, била претежно буџетска организација, послујући у форми градске управе. У том кратком периоду веома бурног и динамичног живота, после коначног ослобођења од фашизма, колектив је доживљавао успех за успехом. Ти успеси су у толико значајнији јер су постизани, такорећи, голим рукама.
Нарочито су запажене акције Синдиката и Народног фронта за помоћ селу. Колектив “Чистоће” и Возног парка био је повезан са неколико села у Срему и готово сваке недеље током 1945. године, камионима су радници занатских струка одлазили у село и пружали сељацима разне услуге: поправљали алат, крпили посуђе, поткивали коње и обављали сличне послове. На акције се одлазило уз звуке музике и са ентузијазмом. Синдикат је организовао и добровољне акције за рашчишћавање града од рушевина проузрокованих ратом. Суботом увече приређиване су забаве и игранке. Биле су организоване и аматерске групе: драмска, музичка и друге, састављене од младих радника и службеника.
“Градска чистоћа” је неколико пута реорганизована од ослобођења Београда до половине 1946. године. Најпре је трансформисана из Одсека у Одељење, затим у Дирекцију, да би се половином 1946. године поново организовала искључиво као институција за одржавање јавне хигијене у граду, под називом “Управа чистоће”. Возила која су служила за превоз робе и путника издвојена су из “Чистоће” и припојена Градском саобраћајном предузећу, тада БЕЛСАП-у. Убрзо потом, ова транспортна служба се потпуно угасила, јер је у то време већ била оспособљена железничка мрежа, мостови на пругама, а паралелно с тим ницала су и развијала се транспортна предузећа за друмски саобраћај, који ће пословати по принципима дохотка и деловања економских закона.