Njegova ličnost i biografija, osim zasluga i priznanja koje je za života stekao, veoma su zanimljivi i nose pouke za današnja i buduća pokolenja.
Doktor Vladan Đorđević je zasigurno jedna od najznačajnijih i najinteresantnijih ličnosti starog Beograda. Zbog svog burnog temperamenta karijera mu je bila puna uspona i padova. Čvrstog karaktera i beskompromisan, često je bio na meti moćnika ondašnje Srbije. Rođen je 21. novembra 1844. godine u Beogradu u kom je živeo do svoje sedme godine kada mu umire mati, a otac odlučuje da pređe u Sarajevo i tamo otvorio prvu evropsku apoteku, a sina upiše u srpsku školu.
Tokom školovanja na Liceju, Vladanu su svi predmeti išli lako, ali je najviše voleo da bude uz Josifa Pančića, jer je bio zainteresovan za prirodne nauke. Kao đak Liceja objavio je roman Kočina krajina i izbio u prvi red omladinaca tog vremena. Poslat je u Beč na studije medicine o državnom trošku gde se takođe isticao u učenju, ali i u naprednim idejama i opozicionom radu, što mu je donelo gubitak stipendije. Međutim, knezu Mihailu Obrenoviću se tokom boravka u Beču Vladan Đorđević neobično svideo te mu je lično vratio izgubljenu stipendiju. Odrešiti mladić se nije libio da mu, doduše u elegantnoj formi, saopšti svoje ideje. Po završetku studija prijavio se kao hirurg dobrovoljac u francusko-pruskom ratu i postao šef jedne vojne bolnice u Frankfurtu.
DR VLADAN ĐORĐEVIĆ
Po završetku rata i svoje lekarske misije vratio se u Beograd gde je ubrzo stekao ugled kao lekar i javni radnik. Dobio je čin majora i bio postavljen za šefa vojnog saniteta. Oženio se svojom bečkom ljubavi gospođicom Paulinom, koja mu je izrodila petnaestoro dece. Njegovi prihodi bili su ogromni i to je stvaralo zavist kod mnogih. Kralj Milan ga je postavio za dvorskog lekara, a doktor Vladan je mladom kralju vrlo otvoreno ukazao na nedostatke u njegovom obrazovanju. “Vi niste dovoljno obrazovani za svoj poziv. Trebalo bi da učite ako želite da vam se svet ne smeje.” Milan je prihvatio sugestiju i doktor Vladan je počeo da mu predaje antropologiju, nacionalnu ekonomiju, psihologiju i sociologiju. U međuvremenu, doktor Vladan je pisao udžbenike, osnovao Srpsko lekarsko društvo, „Arhiv” - poznati časopis tog društva, Srpski crveni krst i čuveni književni časopis “Otadžbina”.
Doktor Vladan je bio organizator i reorganizator, upravo, refrmator. Neobično mnogo je radio, pisao, govorio, kritikovao. Na njega su bili ljubomorni ne samo ministri, nego i kraljica Natalija, koja je iscepala ukaz kojim je bio unapređen za pukovnika. Nije ga trpeo ni mitropolit Mihailo, s kojim se javno preganjao, a političare je toliko nervirao da ga skoro niko nije hteo u svoje društvo. Da bi mu se osvetili doveli su ga na mesto predsednika opštine. On je tu razjurio birokrate i protekcionaše, udario osnove beogradskoj kanalizaciji i vodovodu, osnovao Novo groblje, uredio kej uz Savu i uveo osvetljenje fenjerima, što je zahtevalo nove izdatke i novi prirez. To je izazvalo nove povike na nesnosnog čoveka koji vojnom disciplinom uređuje civilne stvari. Najzad je bio smenjen, ali se danas slobodno može reći da je on preteča savremenoj beogradskoj komunalnoj higijeni.
Posle smene sa mesta predsednika opštine, dr Vladan Đorđević biva postavljen za ministra prosvete, ali bez dozvole da reformiše prosvetu. Da bi ga se otarasili prebacili su ga u diplomatiju i poslali u elegantno izgnanstvo, tako što je postavljen za poslanika u Atini. Bio je vrlo aktivan u raznim oblastima. Bio je ne samo lekar, nego i političar, naučnik, istoričar, romansijer i publicist. Akademija nauka ga je izabrala za svog člana, a sa štampom je stalno bio u ratu. Neomiljen, penzionisan je 1894. godine. Otišao je da živi u Pariz, ali su ga ubrzo zamolili da bude poslanik Srbije u Carigradu. Koristeći se svojim uticajem na sulatana uspeo je iz Prizrena da protera grčkog vladiku Amvrosija i dovede Srbina Dionisija. Potom uspeo je da od Bugara preuzme skopsku mitropoliju.
Kralj Aleksandar Obrenović pozvao je doktora Vladana u Beograd oktobra 1898. i postavio ga za predsednika vlade. Tada u Srbiji nastupa ono doba koje se u političkoj istoriji naziva “vladanovština”. Sloboda štampe, zbora i dogovora su ugušivani, a od građana je tražen samo rad, red i zakonitost. Dešavalo se da čovek pre podne šeta Kalemegdanom, ili da popodne igra bilijar pa da zbog toga bude kažnjen sa deset dana zatvora zbog besposličenja, ili da bude proteran iz Beograda u rodno mesto. Narod je negodovao, a kad je dr Vladan smenjen s položaja bilo je toliko radosti da se pucalo iz pušaka i prangija. Ispred zgrade opštine su se pekli volovi i igralo kolo čitava tri dana.
Posle toga doktor Vladan je živeo u Beču uz kralja Milana, sve do njegove smrti. Odmah zatim radio je na obaranju poslednjeg Obrenovića i nakon majskog prevrata vratio se u Srbiju. Objavljuje svoje memoare u kojima je izvređao mnoge političare, pa je bio osuđen na šest meseci zatvora zbog odavanja državnih tajni.
Kad su Austrijanci 1915. godine ušli u Srbiju, jedan njihov policijski oficir, po zlu čuveni Vitman, obratio se doktoru Vladanu, koji je bio doteran u logor, pitanjem „ko si ti?“, a Vladan mu je u duhu svog poznatog manira odgovorio “ja sam doktor Vladan, bivši predsednik srpske vlade, član srpske vlade, član Srpske akademije nauka, komander raznih pa i austrijskih ordena, srpski pukovnik i kraljevski pruski sanitetski poručnik u rezervi, a ko si ti bitango?!”. Ovaj događaj se ubzo pročuo svuda po Srbiji, pa i Evropi, a doktora Vladana su Austrijanci internirali negde u blizini Beča.
Posle 1918. godine živeo je čas u Beogradu, čas u Dubrovniku, gde mu je bio sahranjen sin Milan, koji je prvi ušao u oslobođeni Dubrovnik na čelu srpskih trupa. S vremena na vreme držao je predavanja na Narodnom univerzitetu, otvarao balove, udvarao se damama kao mladić, posećivao pozorište, pravio posete i svojim vedrim humorom sticao opšte simpatije, tako da se mlađi svet pitao “zar je to ono politčko strašilo koji su toliko mrzeli naši očevi?”.
Beograd je tek posle Prvog svetskog rata počeo da se razvija ubrzanijim tempom. Broj stanovnika, zaedno sa Zemunom, 1921. godine iznosi 130.000. Teritorija grada se širi izgradnjom novih naselja, produženjem postojećih i formiranjem novih ulica. Autobuski i kamionski saobraćaj u Beogradu počinje tek krajem 1927. godine, a „Gradska čistoća” je negde pred svetski rat raspolagala voznim parkom koji je bio na zadovoljavajućem nivou.
„U jutarnjim časovima, dok su činovnici hitali u kancelarije, oficiri u kasarne, a vredne domaćice na pijacu, ispred dućana i zanatskih radionica šegrti su polivali trotoar i deo kolovoza i čistili brezovim metlama. Čistilo se ne samo ujutro već, ako je bilo potrebno, i u podne, kada se radnja zatvori. Ispred stambenih zgrada to su radili hauzmajstori ili vlasnici kuća, ako su u pitanju bile manje porodične zgrade. Čistili su svi, jer se smatralo da je sramota ako se ispred nečije kuće nađe đubre. Žandarmi su vrlo revnosno zapisivali ako pred nečijom kućom ili dućanom nije bilo počišćeno, a kazne za ovu nemarnost nisu bile male. U čistoći gradskih ulica veliku ulogu je igrala opštinska brezova metla.
Od proleća pa sve do kasne jeseni ulice su redovno polivane da bi se pokupila prašina. U početku se to radilo običnim zaprežnim kolima sa ogromnim metalnim buretom na čijem je zadnjem delu bila rešetka kroz koju je prskala voda, a ona su kasnije zamenjena modernim motornim kolima. Pošto su trotoari bili počišćeni, a radnje otvorene, ulice su počinjale svoj svakodnevni život“ ( “Beograd u sećanjima od 1929. do 1941. godine” – Nada Doroški ).
Na ulici su viđani i Cigani ( “Gospa, da čupame trave?” ). Kaldrma je bila turska, a saobraćaja malo pa je između kamenja je brzo nicala trava. Stanovnici kuća su bili dužni da je pleve, a Ciganke su to noževima obavljale za male pare ili za staro.