Рађање комуналне службе

Србија је у време оснивања прве комуналне службе у престоном граду била тек изашла из ратова и вековног ропства под Турцима. Док је журила да се прикључи Европи, гушила су је бројна политичка превирања, неслога и тежње великих сила да обаве сопствени утицај на њу. Историчар Станоје Станојевић у својој књизи “Историја српског народа”, издатој 1926. године, стање у Србији тог времена овако је описао: “У тешком расположењу, у каквом се српски народ у оне дане налазио, разочаран неуспехом у првом рату и понашањем руске дипломатије у Санстефанском миру, сломљен стварањем велике Бугарске и поништен окупацијом Босне и Херцеговине од државе која је била највећи непријатељ српског народа – проглас краљевине био је нека утеха и давао је разлога за наду да ће се прилике ипак побољшати.“ Реч је о периоду непосредно након што је Народна скупштина 22. фебруара 1882. године прогласила Србију за краљевину.

Изглед Београда тог времена дао је Маринко Пауновић у књизи “Београд кроз векове”.
“С краја 19. века у београдским домовима се осећа већ потпуно одступање турског утицаја, који је уступио место западноевропском. Београд добија зграде европске архитектуре, сокаке замењују улице, турску калдрму камена и дрвена коцка. Ту је водовод, осветљење, а затим железница и телефон. Тај новонастали Београд сачуваће своје обележје више деценија. Нестају из београдских кућа миндерлуци и мангале са жаром, које су служиле наместо пећи. Наравно прво код имућнијих, долази стилски намештај рађен у Бечу и Пешти. Мода је рококоа. И друштвени живот је све јачи. Посела замењују кадрил, мазурка и полка. Висока школа је дала већ неколико генерација. Јунаке замењују песници, а политичке странке скидају владаре и диктирају јавни живот. Снажна еманципација Београђана нарочито је уочљива осамдесетих година деветнаестог века када је последњи турски војник
напустио Србију, којој су припојени и јужни крајеви. Представници Београђана у националној мисији обилазе суседне престонице. Калемегдан, некада крваво разбојиште, постаје омиљено шеталиште, којим шетају Београђанке у кринолинама хладећи се широким лепезама. Ослобођен турског утицаја, Београд видно мења свој карактер. У београдској кући, која је већ вишеспратна, све су чешћи: спаваћа соба, салон и трпезарија. Земљано и бакарно посуђе замењено је порцеланским и стакленим. Идући у корак са Западом, на београдским улицама узвикују се наслови многобројних листова. Отварају се и прве фабрике, а огромни излози трговина препуни су разне робе. У Београд хрле многи који траже рад и зараде, те он сваке десете године дуплира број свог становништва.”

Београд је, подсетићемо, давне 1884. године имао 35.783 становника и 4.420 зграда. Председник београдске општине је још 1880. године увео трошарину (претеча данашње таксе од три процента) због добијања прихода за изградњу водовода, канализације, школа, калдрме и других објеката. Једна комисија чак одлази у Енглеску и друге европске градове да на лицу места изучи како се у Европи регулишу комунална питања. Четири године касније, у извештају доктора Владана Ђорђевића, говори се, између осталог, о “регулисању питања о изношењу ђубрета из приватних кућа” и постојању чистачке чете у оквиру Пожарног одељења. Годину дана касније, он је, поново подносећи годишњи извештај одборницима, рекао и ово: “Прелазећи на одржавање чистоће по варошима, ја вас молим да се сетите како смо пре годину дана, кад нас оно стеже страх од колере, плаћали по три-четири, па и пет динара за изношење једних таљига кућевног ђубрета, па често ни по тој цени не могосмо наћи каква кола. Да би се олакшало грађанству, и да би се осигурало редовно изношење тих ђубришта из вароши и онда, кад не прети никаква колера, општина је дала направити за сваки кварт нарочита кола за изношење ђубрета, купила је седам пари волова, узела у своју службу још тринајест слугу, и организовала формалну службу за ту цељ, чије издржавање кошта општину за ову годину 17.878 динара.”

Општина је, формирајући ову службу, пре свега имала у виду здравствену и санитарну ситуацију у граду, без намере да се остварује било какав профит. Због тога је првобитна цена одношења ђубрета била симболична – свега 30 пара месечно. Грађани су преко новина и добошара били позвани да у општини положе ту таксу, међутим, одзив је слаб. Од почетка августа до краја јануара нередне године није прикупљено скоро ништа од прописане таксе за ову намену, тако да је уведен нарочити чиновник који ће ићи од куће до куће и наплаћивати одношење смећа. Први београдски инкасант, каже извештај др Владана Ђорђевића, радио је од јутра до мрака и за девет месеци успео да наплати само 12.000 динара. То није била ни половина потребних средстава јер рачуница из тог времена показује да би се прикупило 27.453 динара и 60 пара требало би свих 7.626 пријављених домаћинстава да плаћа редовно своје дажбине за одношење смећа.
“С тим новцем општина је могла да повећа број кола и теглеће стоке”, рекао је доктор Владан Ђорђевић, образлажући рад прве јавне комуналне службе у Београду, након прве године њеног постојања и рада.